У СУСРЕТ РИЈУ 2016: МАЛИ ОЛИМПИЈСКИ ЛЕТОПИС СРПСКОГ И ЈУГОСЛОВЕНСКОГ СПОРТА Оно од чега се кују медаље Пуних деведесет шест година, од Стокхолма 1912. до Пекинга 2008, Србија је чекала да на Олимпијади наступи под својим правим именом и знамењем. Српски олимпијски покрет досад у збирци има 101 медаљу. Најуспешнији тим су рвачи, са укупно шеснаест медаља. Највише одличја освојено је у Лос Анђелесу 1984, осамнаест, од тога седам златних. У разним периодима истицали су се и гимнастичари, стрелци, ватерполисти, џудисти, боксери, кошаркаши, одбојкаши, рукометаши, чак и фудбалери... Будућност ће умногоме зависити од дугорочне стратегије у спорту и здравих системских решења
Пише: Дејан Булајић
Српски спортисти су се на Олимпијским играма такмичили под различитим заставама. Први пут су као представници Србије наступили у Стокхолму 1912, да би потом стајали иза имена Краљевине СХС, Краљевине Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и коначно, у Пекингу 2008, поново су наступили као представници Србије.
Српски олимпијски покрет, кроз више од стотину година постојања у различитим форматима, у збирци освојених медаља има 101 одличје.
Прве медаље освојене су у Паризу 1924, када је заблистао гимнастичар Леон Штукељ са два злата. У предратном периоду гимнастичари су једини освајали олимпијске медаље, а дуга и успешна каријера Штукеља, у периоду од 1924. до 1936, окићена је са три златне медаље, једним сребром и две бронзе. Пишући о њему, часопис Словенске новице објавио је следећи податак: „Великог гимнастичара и најуспешнијег спортисту свих времена, социјалистичка власт је прецртала зато што је јавно говорио да му је срцу најближе одликовање Орден Светог Саве, који му је на прса прикачио краљ Александар Карађорђевић...” У периоду после Другог светског рата, гимнастика губи карактер престижног спорта. Тек ће у Токију 1964. и четири године касније у Мексико Ситију Мирослав Церар подсетити на славне дане наше гимнастике, освајањем две златне и једне бронзане медаље.
До изражаја су све више долазили екипни и борилачки спортови. Прве медаље, обе сребрне, на првим послератним Играма у Лондону 1948, освојили су бацач кладива Иван Губијан и фудбалери. Симпатични Губијан је имао комплетан програм. Прво је доживео топлотни удар, због чега су му лекари саветовали да одустане од такмичења. Кладиво је избацивао после четири окрета, што су касније прихватили сви бацачи. Једном је тако снажно замахнуо да је кладиво пробило заштитну ограду и пролетело судији тик изнад главе. Несрећник се срушио и сви су помислили на најгоре, али се испоставило да је само пао у несвест од страха. Коначно је освојио сребро, због којег је у домовини добио стан и, што му је посебно било значајно, радио марке „космај”, који је пажљиво носио кући, бојећи се да га не испусти од узбуђења.
Фудбалери су четири пута заредом освајали медаље, у периоду од 1948. до 1960. После три сребра, у Риму 1960 је напокон засијало злато генерацији у којој су били: Шошкић, Јусуфи, Маравић, Галић, Костић, Такач, Видинић... У финалу је побеђена Данска, а капитен Милан Галић живо се сећа тог меча: „Пажљиво сам пратио голмана Данске. Имао је сјајан рефлекс, али ми се чинило да на шутеве из даљине спорије реагује. Знао сам шта ми је чинити. Чим је почела утакмица, добио сам лопту на више од 20 метара од гола. Шутирао сам из пуног трка. Он то изгледа није очекивао, па му је пролетела малтене кроз уши.”Нећемо, међутим, погрешити ако кажемо да је фудбалско сребро у Хелсинкију, 1952, имало чак и већи значај од римског злата. То је, наиме, онај чувени и непоновљиви тим: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. У финалу су поражени од исто толико чувене мађарске „лаке коњице”, али су се пре тога, двомечом за сва времена, са Совјетским Савезом, урезали у анале југословенског спорта. Због тог тријумфа, Јосип Броз их је на повратку наградио са по 100 долара, али им је, ипак, замерио због пораза у финалу. После овога, фудбалери су још само у Лос Анђелесу 1984. освојили бронзу.
УСПОН ВАТЕРПОЛИСТА, РВАЧА, БОКСЕРА...
Од Хелсинкија 1952. на великој сцени су се полако учврстили ватерполисти, који су данас узданица српског спорта на свакој Олимпијади. До сада су освојили 11 медаља, од чега три златне, пет сребрних и три бронзане. Златна одличја су освојена у Мексико Ситију (1968), Лос Анђелесу (1984) и Сеулу (1988). Ратко Рудић је за Игре у Кореји селектирао можда један од најквалитетнијих тимова свих времена, који је током пет година, на шест великих такмичења, доживео само два пораза. Чинили су га: Шоштар, Лушић, Шименц, Букић, Ђухо, Андрић, Вичевић, Гочанин, Безмалиновић, Пашквалин, Милановић, Рађеновић, Посинковић. У Сеулу су једва сломили отпор Американаца, од којих су изгубили на старту, а у финалу су их победили тек после продужетака. Александар Шоштар се сећа: „Понекад ми се чини да је у тој америчкој генерацији било нечега што нам није одговарало. Тешко је то описати, али је тако. Убеђен сам да смо били боља екипа, али нам једноставно нису лежали, тешко смо са њима играли. То финале је тражило да пребродимо и сами себе, а потом и њих.” Многи су очекивали да српски ватерполо падне после распада бивше земље, али он и данас представља синоним за врхунски резултат.
Ипак, наш најуспешнији олимпијски тим чине рвачи. Прву медаљу освојио је Бранко Мартиновић у Риму 1960, а последњу, у Сеулу 1988, Шабан Трстена. Укупно 16 медаља, од чега четири златне и по шест сребрних и бронзаних. Прво злато освојио је у Токију 1964. Бранислав Симић: „Много тешких животних прича стане у спортску статистику. Нико и не слути колико се муке, бола, проливеног зноја и суза крије међу именима и бројевима. То је цена титула, које једино и могу бити сковане од таквог материјала. Зато толико вреде и зато се за њих толико жртвује.”На овим играма Бранко Мартиновић је освојио бронзу са сломљеним ребром. Осим Симића златне медаље су освајали Момир Петковић, Владо Лисјак и Шабан Трстена, а за остале су се изборили: Стеван Хорват, Јосип Чорак, Милан Ненадић, Ивица Фргић, Шабан Сејдиу, Рефик Мемишевић и Јозеф Тертеи.
У дугом периоду на олимпијским ринговима су били запажени и наши боксери. Освојили су 11 одличја – три златна, два сребрна и шест бронзаних. Први се златом окитио Мате Парлов, у Минхену 1972. Потом су уследиле шампионске титуле Слободана Качара у Москви 1980. и Анта Јосиповића, четири године касније у Лос Анђелесу. Слободан Качар је постао шампион у полутешкој категорији: „Финални дуел је био ментално најтежи. Сви су рекли да ћу сигурно освојити титулу, а ја сам то тешко подносио. Ноћ пред финале нисам ока склопио. Размишљао сам шта ће бити ако изгубим, хоће ли ме критиковати, да ли ћу икада више имати овакву шансу и којешта друго. Све је то у глави и такве ствари могу да сломе и највеће шампионе.” Међу осталим освајачима олимпијских медаља су: Звонко Вујин, Тадија Качар, Аце Русевски, Реџеп Реџеповски, Мирко Пузовић, Азиз Салиху и Дамир Шкаро. Нажалост, дуго већ наших боксера нема на великој сцени, па их неће бити ни у Рију.
ПОГОЦИ ЗА ИСТОРИЈУ
Стрељаштво нам је једна од највећих узданица, али сага о њиховим успесима не допире у дубоку олимпијску прошлост. Наиме, прве медаље (златну и бронзану) међу стрелцима освојила је легендарна Јасна Шекарић, у Сеулу 1988, у чему јој се убрзо придружио и Горан Максимовић, одличјем златног сјаја. Од тада, само на Играма у Пекингу, стрелци се нису пењали на победничко постоље, а у Барселони, једино су они освајали медаље. Осим Јасне и Горана, олимпијску титулу освојила је и Александра Ивошев 1996. у Атланти, при чему се претходно окитила и бронзом: „У Атланту сам отишла без великих очекивања. Највише чему сам се могла надати је улазак у финале и већ током првог наступа, то се и догодило. Освојила сам бронзу ваздушном пушком. После тога све ми је било лако. Осећала сам се тако опуштено и сигурно да ми се чинило да могу да отпуцам све што хоћу, кад хоћу и колико треба. У таквом расположењу сам дочекала такмичење малокалибарском пушком и освојила злато. Мислим да је то медаља коју сам најлакше освојила. Толико сам била самоуверена да другачије није могло бити.”Медаље су на олимпијским турнирима још освајали: Аранка Биндер, Стеван Плетикосић, Ивана Максимовић и Андрија Златић. Међутим, Јасна Шекарић је неупоредива појава у овом спорту. Учествовала је на седам Олимпијада, што је већ само по себи својеврстан рекорд, наступала је у девет финала и освојила пет медаља – једно злато, три сребра и бронзу. Срећа је често напуштала, па је са истим бројем бодова као и првопласирана, неретко остајала без титула.
У екипним спортовима истицали су се кошаркаши, рукометаши и одбојкаши, као и њихове колегинице. Прву медаљу (бронзану) кошаркаши су освојили у Мексико Ситију, 1968, да би после тога освојили још четири сребра и злато на Играма у Москви. Члан те трофејне генерације, коју су чинили Кићановић, Славнић, Делибашић, Ћосић, био је и Дражен Далипагић: „Стекли смо извесну самоувереност, веровали смо у себе, али је битно рећи да нисмо били надобудни. Напротив, био је то скуп нормалних и коректних људи, који немају проблем са егом и као такви, без имало лажне скромности, очекивали смо да на сваком такмичењу будемо међу најбољима. Тако је и било три пута на Олимпијским играма, а посебно у Москви.”Кошаркашице су два пута освајале медаљу – бронзу у Москви и сребро у Сеулу.
Рукометаши су заблистали златним сјајем у Минхену 1972, када је овај спорт и постао део олимпијског програма. Та генерација, коју су чинили Хорват, Миљак, Арсланагић, Лаврнић, Лазаревић, Мишковић, Каралић, Покрајац, Поповић, Фајфрић, Живковић, Прибанић, Видовић, Селец и Бугарски, и дан данас заслужује епитет најбољег југословенског тима. После тога рукометаши су освојили још само две медаље – злато у Москви и бронзу у Сеулу, док су њихове колегинице освојиле шампионску титулу у Лос Анђелесу, а у Москви биле сребрне.
КЉУЧНО ПИТАЊЕ И ДАЉЕ ОТВОРЕНО
Одбојкаши су стасали за велику сцену тек после распада старе земље. Прву медаљу (бронзану) освојили су у Атланти 1996. Већ после четири године, у Сиднеју, били су златни, са генерацијом о којој се и данас прича: Батез, Ковач, Бошкан, Мештер, Мијић, Н. Грбић, В. Грбић, Герић, Вујевић, Миљковић, Петковић и Вушуровић.
Од осталих високих домета олимпијаца, свакако треба подсетити на пливачицу Ђурђу Бједов, која је златом и сребром заблистала на Играма у Мексику 1968, и на Милорада Чавића, који је пред очима целог света победио Фелпса у Пекингу, али не и мериоце времена. Кануиста Матија Љубек је у скифу, а потом и у двоседу са Мирком Нишовићем, освајао медаље сва три сјаја на Играма у Монтреалу и Лос Анђелесу, а сребром и бронзом два пута су се истакле и њихове веслачке колеге – Станулов и Панчић. Маратонац Фрањо Михалић је био сребрни у Мелбурну 1956. Славко Обадов и Радомир Ковачевић су, двема бронзама, у Монтреалу и Москви, списку освајача медаља придружили и џудисте. Не губимо из вида, наравно, ни златни веслачки четверац из Хелсинкија, бронзани двојац са кормиларом из Москве, сребрног кајакаша Милана Јанића из Лос Анђелеса и бронзани веслачки двојац из Сеула. Додајемо и стонотениске дублове Лупулеску/Приморац (сребро) и Перкучин/Фазлић (бронза), из Сеула 1988.
У новије време, разлога за задовољство и нове наде дали су нам Милица Мандић, шампионка у теквондоу из Лондона 2012. и Новак Ђоковић, који се на тениском турниру у Пекингу окитио бронзом. До Игара у Рију, освојена је 101 медаља. Најуспешнији наступ нам је био у Лос Анђелесу 1984. године – 18 медаља, од чега седам златних. Списак медаља би вероватно био дужи да нам вољом политичке зловоље, у Барселони није био забрањен наступ у екипној конкуренцији. Но и поред тога и даље је отворено кључно питање, којим се нажалост нико у Србији још увек не бави озбиљно. То је дугорочна стратегија спорта и постављање реалног циља – шта желимо, а шта можемо. Последње системске промене на плану спорта у Србији остављају нас у дилеми да ли смо на правом путу, или се само ради о још једном покушају да одложимо сусрет са неопходним решењима.
***
Све од себе за своју земљу
„Бити репрезентативац снажно је повезано са осећањем припадности и посвећености. Те осећаје спортистима даје дрес са државним грбом, даје застава, химна. Из тога се рађа понос и жеља да кроз спорт представљаш своју земљу и да, без патетике, будеш спреман да за њу даш све од себе.” (Бранислав Покрајац, један од златних рукометаша из Минхена 1972)
***
Самопоуздање одређује домете
„За игре постоји само једно правило: ,Најдаље стиже онај који највише жели и највише верује.’ Пре свега зато што се ради о такмичењу емоција и самоуверења. Зато и медаље освојене на играма нису просто мерило тренутног такмичарског квалитета. Оне су симбол потпуности и, самим тим, симбол моћи.” (Вања Грбић, једна од највећих звезда златне генерације српских одбојкаша)
Српски спортисти су се на Олимпијским играма такмичили под различитим заставама. Први пут су као представници Србије наступили у Стокхолму 1912, да би потом стајали иза имена Краљевине СХС, Краљевине Југославије, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и коначно, у Пекингу 2008, поново су наступили као представници Србије.
У периоду после Другог светског рата, гимнастика губи карактер престижног спорта. Тек ће у Токију 1964. и четири године касније у Мексико Ситију Мирослав Церар подсетити на славне дане наше гимнастике, освајањем две златне и једне бронзане медаље.
што су касније прихватили сви бацачи. Једном је тако снажно замахнуо да је кладиво пробило заштитну ограду и пролетело судији тик изнад главе. Несрећник се срушио и сви су помислили на најгоре, али се испоставило да је само пао у несвест од страха. Коначно је освојио сребро, због којег је у домовини добио стан и, што му је посебно било значајно, радио марке „космај”, који је пажљиво носио кући, бојећи се да га не испусти од узбуђења.
да на шутеве из даљине спорије реагује. Знао сам шта ми је чинити. Чим је почела утакмица, добио сам лопту на више од 20 метара од гола. Шутирао сам из пуног трка. Он то изгледа није очекивао, па му је пролетела малтене кроз уши.”Нећемо, међутим, погрешити ако кажемо да је фудбалско сребро у Хелсинкију, 1952, имало чак и већи значај од римског злата. То је, наиме, онај чувени и непоновљиви тим: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков, Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец. У финалу су поражени од исто толико чувене мађарске „лаке коњице”, али су се пре тога, двомечом за сва времена, са Совјетским Савезом, урезали у анале југословенског спорта. Због тог тријумфа, Јосип Броз их је на повратку наградио са по 100 долара, али им је, ипак, замерио због пораза у финалу. После овога, фудбалери су још само у Лос Анђелесу 1984. освојили бронзу. 
Од Хелсинкија 1952. на великој сцени су се полако учврстили ватерполисти, који су данас узданица српског спорта на свакој Олимпијади. До сада су освојили 11 медаља, од чега три златне, пет сребрних и три бронзане. Златна одличја су освојена у Мексико Ситију (1968), Лос Анђелесу (1984) и Сеулу (1988). Ратко Рудић је за Игре у Кореји селектирао можда један од најквалитетнијих тимова свих времена, који је током пет година, на шест великих такмичења, доживео само два пораза. Чинили су га: Шоштар, Лушић, Шименц, Букић, Ђухо, Андрић, Вичевић, Гочанин, Безмалиновић, Пашквалин, Милановић, Рађеновић, Посинковић. У Сеулу су једва сломили отпор Американаца, од којих су изгубили на старту, а у финалу су их победили тек после продужетака. Александар Шоштар се сећа: „Понекад ми се чини да је у тој америчкој генерацији било нечега што нам није одговарало. Тешко је то описати, али је тако. Убеђен сам да смо били боља екипа, али нам једноставно нису лежали, тешко смо са њима играли. То финале је тражило да пребродимо и сами себе, а потом и њих.” 
Многи су очекивали да српски ватерполо падне после распада бивше земље, али он и данас представља синоним за врхунски резултат.
бити сковане од таквог материјала. Зато толико вреде и зато се за њих толико жртвује.”На овим играма Бранко Мартиновић је освојио бронзу са сломљеним ребром. Осим Симића златне медаље су освајали Момир Петковић, Владо Лисјак и Шабан Трстена, а за остале су се изборили: Стеван Хорват, Јосип Чорак, Милан Ненадић, Ивица Фргић, Шабан Сејдиу, Рефик Мемишевић и Јозеф Тертеи.
Стрељаштво нам је једна од највећих узданица, али сага о њиховим успесима не допире у дубоку олимпијску прошлост. Наиме, прве медаље (златну и бронзану) међу стрелцима освојила је легендарна Јасна Шекарић, у Сеулу 1988, у чему јој се убрзо придружио и Горан Максимовић, одличјем златног сјаја. Од тада, само на Играма у Пекингу, стрелци се нису пењали на победничко постоље, а у Барселони, једино су они освајали медаље. Осим Јасне и Горана, олимпијску титулу освојила је и Александра Ивошев 1996. у Атланти, при чему се претходно окитила и бронзом: „У Атланту сам отишла без великих очекивања. Највише чему сам се могла надати је улазак у финале и већ током првог наступа, то се и догодило. Освојила сам бронзу ваздушном пушком. После тога све ми је било лако. 
Осећала сам се тако опуштено и сигурно да ми се чинило да могу да отпуцам све што хоћу, кад хоћу и колико треба. У таквом расположењу сам дочекала такмичење малокалибарском пушком и освојила злато. Мислим да је то медаља коју сам најлакше освојила. Толико сам била самоуверена да другачије није могло бити.”Медаље су на олимпијским турнирима још освајали: Аранка Биндер, Стеван Плетикосић, Ивана Максимовић и Андрија Златић. Међутим, Јасна Шекарић је неупоредива појава у овом спорту. Учествовала је на седам Олимпијада, што је већ само по себи својеврстан рекорд, наступала је у девет финала и освојила пет медаља – једно злато, три сребра и бронзу. Срећа је често напуштала, па је са истим бројем бодова као и првопласирана, неретко остајала без титула. 
медаљу (бронзану) кошаркаши су освојили у Мексико Ситију, 1968, да би после тога освојили још четири сребра и злато на Играма у Москви. Члан те трофејне генерације, коју су чинили Кићановић, Славнић, Делибашић, Ћосић, био је и Дражен Далипагић: „Стекли смо извесну самоувереност, веровали смо у себе, али је битно рећи да нисмо били надобудни. Напротив, био је то скуп нормалних и коректних људи, који немају проблем са егом и као такви, без имало лажне скромности, очекивали смо да на сваком такмичењу будемо међу најбољима. Тако је и било три пута на Олимпијским играма, а посебно у Москви.”Кошаркашице су два пута освајале медаљу – бронзу у Москви и сребро у Сеулу.
Одбојкаши су стасали за велику сцену тек после распада старе земље. Прву медаљу (бронзану) освојили су у Атланти 1996. Већ после четири године, у Сиднеју, били су златни, са генерацијом о којој се и данас прича: Батез, Ковач, Бошкан, Мештер, Мијић, Н. Грбић, В. Грбић, Герић, Вујевић, Миљковић, Петковић и Вушуровић. 
Станулов и Панчић. Маратонац Фрањо Михалић је био сребрни у Мелбурну 1956. Славко Обадов и Радомир Ковачевић су, двема бронзама, у Монтреалу и Москви, списку освајача медаља придружили и џудисте. Не губимо из вида, наравно, ни златни веслачки четверац из Хелсинкија, бронзани двојац са кормиларом из Москве, сребрног кајакаша Милана Јанића из Лос Анђелеса и бронзани веслачки двојац из Сеула. Додајемо и стонотениске дублове Лупулеску/Приморац (сребро) и Перкучин/Фазлић (бронза), из Сеула 1988.
До Игара у Рију, освојена је 101 медаља. Најуспешнији наступ нам је био у Лос Анђелесу 1984. године – 18 медаља, од чега седам златних. Списак медаља би вероватно био дужи да нам вољом политичке зловоље, у Барселони није био забрањен наступ у екипној конкуренцији. Но и поред тога и даље је отворено кључно питање, којим се нажалост нико у Србији још увек не бави озбиљно. То је дугорочна стратегија спорта и постављање реалног циља – шта желимо, а шта можемо. Последње системске промене на плану спорта у Србији остављају нас у дилеми да ли смо на правом путу, или се само ради о још једном покушају да одложимо сусрет са неопходним решењима. 
